Ludo, još luđe

Kažu da mi u Moskvi nismo normalni. E, pa - nismo. Ludilo je ovde sastavni deo života.Obično ludilo je izum velikih gradova. U velikom gradu čovek se igra ludila da mu se ne bi zaista desilo. A nije teško skrenuti. Jer, šta imate kad živite u velikom gradu? Posao koji vam oduzima veći deo vremena, obaveze koje lako ispune njegov ostatak, ulice pune sumornih lica, autobuse u kojima se vozite okruženi ljudima koje ne poznajete.

A ljudi iz velikog grada su zapravo deca koja su porasla i pozapošljavala se. I oženila se i poudavala i, eto, imaju svoju decu, s kojom ne znaju šta da rade. Ali su njihova stroga odela i skupa kola i računi i krediti samo privid, obična varka. Ljudi nisu nigde tako detinjasti kao u velikim gradovima. Samo da ih vidite kako se igraju sa svojim mobilnim telefonima i kompjuterima! Ta deca koja su igrajući se ušla u svet veza i obaveza probudi se jednog jutra i shvati da je taj svet postao njihov stvarni život. Kako od njega pobeći osim preko malih šala i sasvim bezazlenih gluposti?

Tako su neki veliki gradovi na Zapadu izmislili obično ludilo, a Moskva ga je rado prihvatila, kao i toliko drugih stvari pre njega. Moskva je poslednjih godina naučila strane reči kao što su flešmob i parkur.
Pre nekoliko godina, mogli ste da vidite u gradu ljude koji se bez ikakvog razloga šetaju po kakvom trgu u kućnim papučama ili igraju valcer u metrou. Jesu li to neki ludaci? Budale? Učesnici u flešmobu! Okupe se, izvedu svoju malu ludoriju i raziđu se. Dešavalo se da pri tom niko ne izgovori ni reči niti pita one druge kako se zovu.
Ali, onaj prirodni talas ludila Moskvu zapljuskuje na proleće. Završi se još jedna duga zima, pa oni preživeli žurno izlađu napolje da proslave. Tih dana Arbatom prolazi tradicionalna povorka koja na sve strane pušta balone od sapunske pene.

U foajeu stanice Univerzitet jedan student drži drugog na lancu kao psa, dok taj drugi u rukama drži kartonsku kutijicu i ceduljicu: Da kupimo da jedemo. Dole u metrou, devojke i njihovi mladići se glasno svađaju u vagonima izigravajući bračne parove, samo da zbune ljude oko sebe.

U podzemnom prelazu kod bioskopa Hudožestveni otpočne sezona svirki. Iz večeri u veče isti bend svira stare šlagere, dok mladi igraju sa starima, a lepotice u svojim najboljim haljinama stoje tik do beskućnika.
Pa onda dođe Noć muzeja i ceo grad ne spava. U Kolomenskom marširaju vojnici u uniformama iz doba Ekatarine Velike, dok u Sadovoj slučajni prolaznici se plaše Berlioza bez glave, koji je upravo izašao iz Doma Bulgakova.
Ovo blago ludilo doživi svoj vrhunac tokom letnjih meseci. U sumrak srećni i pijani maturanti skaču u fontane, dok njihovi drugari prosipaju u vodu šampon, od koga se odmah naprave snežne pahuljuce pene. Sasvim pristojni sredovečni ljudi ih ćutke gledaju, a onda i sami upadnu u vodu.

Preko noći, odrasla deca uživaju u igrama svog detinjstva. Trče i voze se po gradu u timovima u žurbi da prvi ispune teške zadatke koji su im postavljeni i stignu na ključno mesto, dok neko nevidljivi rešava pitanja i zagonetke pomoću interneta, koji tako dobro poznaje, i ostalima prenosi odgovore preko mobilnog telefona.
Ulicama se šetaju gradski frikovi, neverovatno obučeni i našminkani, kao da se spremaju za maskenbal.
Po krovovima, skriveni od tuđih pogleda, ljube se parovi, iznad grada.
Svi znamo da Moskva uopšte nije ni najbolje ni najlepše mesto za život. Ali nam bar katkad da priliku da budemo pomalo deca, a pomalo mesečari.