Аprilska noć 1999

Na dan Pobede nad fašizmom 1945 god. vazno je spomenuti o ratu i krvoproliću našeg vremena.

Ni danas, deset godina posle bombardovanja RTS nemoguće je zaboraviti šta se , u stvari, dešavalo u najvažnijoj srpskoj medijskoj kući, koja je, kao nikada u istoriji ratovanja, proglašena legitimnim vojnim ciljem! Menja se samo naš odnos prema stvarnosti i odgovor na pitanje zašto nismo bili svesni da je naš život samo u našim rukama. U redakciji Beogradskog programa gde sam i danas novinar, na dežurstvu je bilo ukupno šesnaest radnika, najviše novinara kojima suštinski tu nije ni bilo mesto. Nagomilano ljudstvo i nagomilane smene bile su nameran pokušaj održanja kolektivnog duha u vreme ratne opasnosti. Naš zadatak je bio da pratimo domaće i strane izveštaje i da u slučaju bombardovanja reagujemo , kako struka i nalaže, odlaskom na teren. U celoj zgradi RTS bilo je te noći oko 140 zaposlenih na različitim poslovima. Noć je bila prilično mirna i dobro se sećam da sam zbog lažne dojave o bombardovanju nekog cilja u centru grada, sa ekipom napustila zgradu oko 23h i vratila se sa njima oko ponoći neobavljenog zadatka. Mesto bombardovanja bio je službeni ulaz odakle su ekipe odlazile i dolazile sa terena. Pri povratku smo na vratima sreli ,sada već pokojnog kolegu iz obezbedjenja Joksimovića koji je gledao u nebo pitajući se naglas da li će baš te večeri "da udare". Odmahivali smo rukom, mada zajedno konstatujući da se vatrogasne ekipe već treću noć lociraju nedaleko od televizije i kače na hidrant (izvor vode).

Mogao je to biti znak da se nešto sprema. Kao i u svakoj redakciji, i u našoj je bilo dosta duha i humora, pravili smo šale na sopstveni račun iako niko od nas nije bio "odgovorno lice". Politika kuće nije se kreirala medju sitnim ribama. Ja sam do tada bila samo novinar emisije iz kulture i gradjevinarstva, lišena svakog političkog angažmana. To sam i danas, verujući da novinarstvo i politika ne mogu da idu zajedno. Te noći od glavešina kuće niko nije bio u zgradi, ali su sa nama bili neposredni urednici. Bio je to tzv. ratni raspored a na noćnim dežurstvima smenjivali smo se nekoliko puta u toku nedelje. Sigurnost u kolektivu je bila izvan svake sumnje. Kada su nam naši najbliži prijatelji i rodjaci skretali pažnju da ne odlazimo na posao, mi smo njih umirivali rečima da smo u RTS sigurni i da će ako do bombardovanja dodje, biti organizovana evakuacija. Ne treba zaboraviti da su evakuacije u vreme vazdušne opasnosti bile primenjivane.
U 1999 ja sam bila u filmskoj skoli, kod nas su bili studenti iz Beograda. Svaki dan oni cekali vjesti, ja ni sam mogla da verujem to moze da bici. Sta je bio ranji? Da li Vi ste mislili to sve moze desavo?

Slučaja evakuacije je bilo posle dvadesetak dana bombardovanja. Dešavalo se da se sirene za vazdušnu opasnost oglase tokom dana i mi smo u zajedničkom dogovoru napuštali prostorije televizije. Zaposleni u noćnoj ssmeni su, recimo, večeri pre bombardovanja napustili televiziju i sakrili se za neko vreme u Tašmajdanskom parku. Čudno je da se baš te večeri ništa na nivou kuće nije organizovalo. Niko nije bio pripravan, a ljudi ko ljudi...dvoje poginulih je ostalo u noći bombardovanja i posle završetka svoje smene. Ostali su da skrate svojim prisustvom dugu noć kolegama. Ratno stanje u Srbiji bilo je lišeno sebičluka i individualizma. Svi su bili jedno, kao što svaki čovek na ivici smrti jeste samo jedan običan život. I svi su osećali sigurnije kada su zajedno. Indikativna stvar o kojoj se dugo posle bombardovanja raspravljalo jeste odlazak jedne naše koleginice sa smene i napuštanje televizije sat vremena uoči bombardovanja. Naime, njen otac bio je zamenik glavnog i odgovornog urednika . Zvanje nije značilo i službu jer se u stvari radilo o visokom obaveštajcu koji je bio odgovoran i za bezbednost u kući. Dušan Vojvodić, kako mu je ime, sedeo je u kancelariji pod ključem, kojoj niko od zaposlenih nije imao pristup. On je bio alfa i omega ratne organizacije RTS, ako tako to mogu da nazovem, Ponavljam, nije se radilo o novinaru već o vojnom obaveštajcu na odgovornim poslovima kontrolora. On je nekoliko puta prolazio hodnicima. Stekao se utisak kako pri svakom pogledu u redakcije prebrojava zaposlene..ili bar broj onih koji su ostali! Svoju ćerku koja je sa nama te večeri bila na smeni izveo je pod izgovorom da se ona baš ne oseća najbollje.. Izlazeći ona je, sa bar malo savesti, došapnula koleginici da se kupimo i izadjemo iz zgrade...Dok smo o tome raspravljali već je bilo kasno....Bomba je pala, i kako je naša redakcija bila najbliža improvizovanom izlazu ka Aberdarevoj, a svega petnaestak metara od mesta udara i jedan sprat niže bombardovanog , mi smo prvi istrčali na ulicu. Tu nas je sačekalo još veće iznenadjenje. Nad našim glavama sporo se kretao projektil koji je verovatno izbacio smrtonosnu bombu. Delovalo je kao da će svakog časa ispustiti još jednu..Tu veliku crvenu tačku i rep monstruma koji je, čini se, bio svega nekoliko metara iznad naših glava,klizeći iznad zgrada i drveća, nikada neću zaboraviti. Ta situacija naterala nas je da se bacimo po ulici i pokrijemo glave..Utočište smo tražili u okolnim zgradama ali su ljudi već bili u skloništima i niko nije mogao da otvori ulazne kapije. Strepeli smo da ima poginulih kolega. Nažalost, ishod je bio smrtonosan za 16 radnika RTs-a.

Teško je na pragu 21. veka pomišljati na bombardovanje bilo kog civilnog cilja , a kamoli urbanih sredina kakva je Beograd. Bitke se vode na frontovima, medju vojnicima! Ako se uopšte vode u civilizovanom svetu gde je diplomatija najdragocenije oružje. Kako stanujem u samom centru grada na potezu izmedju ,takodje više puta bombardovanih zgrada, republičkog MUPa i Generalštaba u Kneza Miloša ulici-koji još uvek stoje kao svojevrsni spomenici tog necivilizacijskog i nelegitimnog čina bombardovanja- suočavanje sa bombardovanjem donelo mi je mnogo besanih noći.Nisam verovala ni kada nas je u redakciji zatekla vest da su bombe krenule iz italijanske baze Aviano ka Prištini. Tada , tokom kratkog vremena, član naše redakcije bila je Glorija Pavković, supruga haškog optuženika generala Pavkovića. Iz njihovog telefonskog razgovora saznali smo za početak bombardovanja. Iste večeri bombe su nas zatekle u kućama prijatelja, pripremama dece za novi školski dan, zaljubljene na beogradskim klupama. Taj po mnogo čemu težak period desio mi se u mojoj 24 godini života. Cela zemlja je bila zahvaćena strahom sa jedne i onim primarnim prkosećim inatom sa druge strane. Taj prkos i inat neretko se zloupotrebljavao sa signala naše televizije kada su informativne emisije, bez reda i novinarskog kodeksa trajale po bezumna dva sata a najvažnije informacije plasirale na samom kraju maratonskih izveštaja. Sigurno da je RTS bio u službi vojne odbrane zemlje i da je medijska manipulacija dostigla nivo poruka "morate biti istrajni jer neprijatelj udara sa svih strana". Najteže su sa javnog glasila pale reči odgovorne urednice Tatjane Lenard " Samo vi bombardujte, mi Vas čekamo!. To "mi" nije se odnosilo na nju jer zagovornici rata nisu ni bili u bitkama. Odgovornost jeste na svima onima koji su zaposlene u RTS smatrali svojom ili neprijateljskom vojskom. To važi i za odgovorne u RTS i za nadležne u Nato. Politika kuće kreirana je, ne zaboravite, samo medju najvišim i najpozvanijima, a to znači politički najpodobnijim kadrovima. Može se reći da je pedesetak ljudi odlučivalo u ime skoro 6000 zaposlenih u najvećoj medijskoj kući Srbije. I za nas, zaposlene Dnevnici RTS bili su kurioziteti koje smo i sami čekali da pogledamo- da se nasmejemo ili osudimo. Sećam se vrlo dobro odgovora Ljiljane Milanović, urednice Dnevnika i supruge tadašnjeg, i sada već osudjenog direktora RTS Dragoljuba Milanovića, da ako nećemo da radimo, ima ljudi sa Kosova koji su vrlo radi da nas zamene. Gubitak posla u ratu iza kojeg se ne zna ishod i trajanje značilo je ostanak na ulici! Ratno stanje zahtevalo je i tzv. ratne rasposrede. Svakodnevno smo brinuli kako do posla dolaze ljudi koji pod vazdušnom opasnošću prelaze mostove, moleći Boga da prežive. U RTS su stvari bile brzo organizovane, ali tako da se vrlo brzo zaključilo da su važni kadrovi sklonjeni. Naime, formirane su dve mobilne jedinice čiji je zadatak bio da u slučaju prekida signala RTS nastave sa radom. Te dve ekipe koje su brojale i više od stotinak ljudi rasporedjene su na padine planine Kosmaj nedaleko od Beograda i na planinu Zlatibor. Neobično je bilo što oni suštinski nisu tehnički bili osposobljeni za nastavak rada! Dakle, bez potrebnih linkova i opremljenih studija. Jedino je šef sektora slike tjs. šef snimatelja, na sopstvenu odgovornost i bez saglasnosti generalnog direktora izmestio kapacitete i ljudstvo na drugu lokaciju u Beogradu i to desetak dana uoči bombardovanja televizije! To znači da se na kolegijumima o mogućnosti bombardovanja već raspravljalo, ali da on nije želeo svoje ljude da dovodi u neposrednu opasnost! Ostali, pa i moje najbliže kolege i ja trebalo je da poslužimo kao ratni plen, šteta kojom će akcije Natoa biti osudjene. Nikada nismo dobili odgovor zašto RTs nije preseljen u Tašmajdanske pećine, najopremeljenije sklonište koje se na nekoliko hiljada kvadrata prostire svega stotinak metara dalje od zgrade RTS. To sklonište sa trujom i vodom gradili su Nemci tokom Drugog svetskog rata, u odličnom je stanju i moglo je da bude privedeno nameni.

Realno, stradali su i mrtvi , i živi! Poginulih 16 radnika bili su radnici tehnike, mastera, srca televizije, organizatori, šminkeri, svi oni koji ne kreiraju politiku kuće već služe javnom servisu gradjana. Zar je mlada šmikerka, neudata, bez poroda, zaljubljenik u svoj posao "ratni plen". zar je reditelj koji je podizao RTs u prvim danima svog nastajanja "militarista"? Pitam se koliko je laži upućeno sa CNN-a ili neproverenih informacija, ili fukncionalnih vesti pušteno u etar, pa da li je nekada neko odgovarao , a kamoli bio zasut bombama zbog toga..Sa druge strane, postadali su živi jer su žalili što nisu mrtvi, što nisu bili na mestu nekih svojih kolega? Postradali su oni koji su menjali smene da bi bili sa porodicama, nesvesni da su tako kolege odveli u smrt. Zar mislite da je lako živeti sa saznanjem da ste za dlaku izbegli smrt kada je ona odnela nekog sa kim ste delili posao, život, prijatelje....To se mi svi već deset godina sa suzama pitamo na noćnom pomenu kod spomenika "Zašto" u Tašmajdanskom parku..svakog 22. na 23. april u 2.06 po ponoći.

Novi urednici dolaze i odlaze, smenjuju se u novim stajlinzima, sa novim osmesima, džipovima. ..Najveći broj onih koji su se pod bombama zatekli i dalje rade u RTS. Kao da je to dug poginulim kolegama. Kao da radimo za njih....Još uvek se prebrojavaju živi! Mnogi to nose kao traumatično iskustvo dolazeći na posao i gledajući ruinu od zgrade, svojevrni spomenik umrloj medijskoj kući. Ne žalimo za kućom već za ljudima. Mali je broj onih koji su napustili RTS, a svi smo se posle bombardovanja dugo suočavali sa pitanjem da li vredi ostati na tom groblju od javnog servisa....Kao da nešto lepo i novo može da se začne na zgarištu..

Žalim što sam umesto u školskim danima, na Kosovo odlazila tek poslednjih godina kada se Kosovo koprcalo u lokvama krvi a srpske svetinje dobijale mučeničke oreole. Kosovo jeste izgubljena priča, ali večna srpska zemlja..u čitankama i istorijama. Zemlju ne čini trava već ljudi a danas, deset godina posle, ti ljudi nisu Srbi. To su Šiptari ili Albanci sa Kosova ili doseljeni mudžahedini ili..ne znam kako se već zovu. Na Kosovu je održano opelo Srbima posle 1999. godine i desilo se najveće etničko čišćenje Srba ikada i to pod patronatom medjunarodne zajednice. Kada sam službeno boravila u Albaniji shvatila sam sav paradoks kosovskog vojevanja. Albanci iz Tirane odriču se otete srpske zemlje. I u tome se slažemo. Kosovo je danas hibrid visoke evropske politike...Ali, kao takvo, ja lično ga ne želim u Srbiji. Uostalom, nepomirljiv je moj stav da je za kosovsko pitanje najviše odgovoran Tito! Slobodan Milošević je mnogo znao. O tome čiji je bio čovek istorija će tek pisati. Ipak, postoji nešto što je Milošević još 90 ih godina rekao američkom ambasadoru Vorenu Zimermanu. "Evropa želi od Kosova da napravi vojnu bazu i specijalnu teritoriju za specijalne vojne operacije.Zato joj je potrebno da se oslobodi prkosnih Srba." Zimerman je, saznalo se kasnije, ocenio Miloševićevu konstataciju kao ludost i potpunu paranoju.

Šta bi taj isti ambasador rekao danas kada Srba na Kosovu nema, a Bondstil baza važi za jednu od najopremljenijih u Evropi! Problem Miloševića bila je upotreba mudrosti. Verujem da ćete se složiti da je inteligencija vođa i naciona sabrana u anticipaciji budućih dogadjaja. Možete znati mnogo, možete predvidjati još bolje,ali ako to ne znate da upotrebite, onda je problem na vašoj strani. Evropske integracije bile su značajan svetski projekat. Ako niste u kolu, cupkaćete u mestu dok vam ne daju da zaigrate! I najmanji narodi znaju da je njihova moć u strateškom pozicioniranju prema većima od sebe. Ni danas nemamo odgovor u odnosu na koga je Milošević pozicionirao Srbiju. Kada to saznamo, videćemo kada i kome je tadašnje srpsko rukovodstvo, pod plaštom borbe, u stvari dalo Kosovo! Zato nam ostaje da u nacionalno najšarenijoj zemlji Balkana ipak sami naučimo da čuvamo sopstveni integritet. U suprotnom ostajemo literani junak satire poznatog srpskog pisca Radoja Domanovića " Stradija"..u kojoj žive stradioti i stradiotkinje....