Косово: Држава које нема. Седми део
Епиграф: "Куцнуо је час. Косово је спремно да иде даље путем који ће довести наш народ ка независности". Премијер Косова Хашим Тачи.
Завршни део нашег путописа, посвећеног утисцима које смо понели са албанских територија, одлучили смо да назовемо "Земља скелета" . Не, никога не желимо да увредимо или уплашимо. Једноставно, оно што смо успели да видимо кроз прозор кола - а то је нажалост био једини релативно безбедан начин да се са знаменитостима младе, демократске албанске државе упозна мешовита група лица српско-руског порекла - биле су костури милиона аутомобила, скелети разрушених српских кућа и меморијали дуж путева.
Да почнемо од аутомобила. На Косову смо свхатили куда доспевају кола после смрти. На сваком кораку су нас дочекивали ауто-отпади, ауто-перионице аутомобила, ауто... У суштини, све што може да се замисли. А како све то доспева у најсиромашнију покрајину Европе, можемо само да претпоставимо.
Између осталог, једна од схема позната је још од 90-их година. Није тајна да су економични и прорачунати европљани навикли да осигуравају сву своју имовину. И када дође време за куповину новог аутомобила, најдовитљивији налазе човека који је спреман да «украде» стари. У полицију оду тачно у тренутку када «крадљивац» већ пређе границу сите и просперитетне европске државе. Затим власник добија од осигурања новац, купује нови ауто, а његов несрећни претходних крцка свој животни век у виду металног отпада растуреног на резервне делове на једном од косовских стоваришта.
Не красе само аутомобили пејзаж. Дуж читавог пута стоје и скелети кућа које су напустили Срби. Често изгорели, без прозора, врата и кровова. Стоје и тужно гледају празним очима прозорских отвора. Али стоје.
Зашто их не сруше и не изграде на том месту нешто друго? Не сме се, закон који су увели међународни надзорници не дозвољава. И то ствара илузију да се имовинско законодавство поштује. Али те куће ће тако и умрети, сасвим запуштене и ником потребне. За њихове власнике живот је скупљи.
И са њима измешани бескрајни отпади - такође, из неког разлога, све дуж пута - нове зграде од стакла и бетона, које треба да покажу како брзо напредује благостање Албанаца и већ поменуте спомен-плоче.
Њихова намена има друго својство - да покажу читавом свету да је то и то село дало толико синова у име независности, а оно друго село два пута мање. Тако вас на уласку у свако насеље дочекује савремено гробље, обавезно украшено албанском заставом - што је индикативно, не косовском, већ оном чувеном црвено-црном са орловима - и по могућности споменик борцу у униформи ОВК. Где је место богатије, тамо се може видети и групна скулптура
Локални становници кажу да се на спомен-плочама могу видети и имена пострадалих у саобраћајним несрећама, ради увећања бројности. А на питање - Није ваљда да су тражили тела по свим околним брдима да их снесу овде, до пута? - одговарају: Зашто? Најважније је овековечити име.
А сада о путевима, јер смо управо њих најбоље проучили за ово време. И ту има шта да се каже.
Стигавши 1999. године на Косово, команда КФОР-а суочила се са неочекиваним проблемом. Окупивши под свој барјак представнике најразличитијих земаља, од Марока до Пакистана, официри су схватили да не могу сви да прочитају арапске цифре и слова латинице уобичајене за наше европско око, којима се обично означавају путеви. И било је пронађено решење генијално у својој једноставности, - сви путеви су означени животињама. Искрено говорећи, видевши први пут жути знак са мачком на њему, мало смо се збунили. А касније је скретање са пута јелена на пут пацова постало за нас нешто савим уобичајено. Узгред, постоји и друга верзија, наводно имена потичу од назива јединица у чијој зони одговорности су се налазли ови путеви. Постоји и још један упадљив знак на Косову, који препоручује брзину кретања тенкова и друге војне технике - он се посебно издваја на позадини дивног крајолика.
Али нису само путне новотарије придодали историји Косова странци, који су стигли у невероватном броју у ове крајеве. Обогатили су локални фолклор и најневероватнијим причама. Једну од њих су нам испричали наши сапутници.
Кренула једном група Срба из једне енклаве у другу. То ни сада није безопасно, а у првим годинама без оружаног конвоја није се смело кретати. Групу пратилаца је предводио официр из једне афричке земље. Путују они тако, разговарају, кад одједном зазвони мобилни. Официр дигне слушалицу, поведе разговор и расплаче се. Сапутници га забирнуто питају шта се десило, а он ће на то: Оца ми је јуче појео лав.
Ова у суштини тужна прича навела нас је на помисао - није ваљда да тај Африканац, са својим необичним за наше искуство проблемима, заиста боље зна како треба уводити закон и поредак у европској земљи 21. века?
Наша прича неће бити потпуна, ако не кажемо нешто и о градовима. Наравно, да почнемо од престонице.
Приштину смо запамтили по читавом низу знаменитости, као што је хотел са копијом Кипа слободе на крову, улица са гордим називом Улица ОВК, авенија Била Клинтона, натпис "Но Еулекс" на црвеном сигналу семафора, и бескрајном и тако неочекиваном појавом као што је приштинско море.
Ради се о томе што су у том граду, који очигледно тежи у висину, јер је сав начичкан стакленим небодерима разног степена дограђености, некако заборавили на послове земаљске, или вероватније подземне. Канализација никог не брине. Осим, наравно, несрећне возаче, који се заглављују у непроходним барама после сваке кише. Само џипови КФОР-а у стању су да их савладају, што их не чини популарнијим код возача путничких аутомобила који седе у води до ушију.
Ни ми нисмо имали среће. Доспели смо у Приштину домах после пљуска. И на изласку у град упали смо у једну од таквих водених клопки. Али треба знати нашег возача Панту, - широко и срдачно смешкајући се албанским возачима који су нам возили усусрет, он је правим европским отменим гестовима молио да нас пропусте. И пуштали су нас, сами се утапајући у баре. Гледајући Панту, не бисте могли да поверујете да ми нисмо представници неке дипломатске мисије.
А шта је са осталима? Како су се извукли из гужве Албанци, ми нисмо видели. Али зато смо схватили да ако доспете у Приштину са београдским таблицама, не само да ће вас извући из гужбе, већ ће вас испратити до самог изласка из града.
Имали смо прилике својим очима да видимо како то изгледа. За почетак смо видели усред косовске престонице аутомобил са очигледним знацима београдског порекла. Нисмо стигли ни да се зачудимо смелости возача, кад смо приметили како се према њему кроз море возила протискују два полицијска аутомобила. Извевши невероватан маневар, један од њих је стао београђанину на реп, а други испред њега. И тако се у том бојевом поретку ова незамислива колона упутила према изласку из града.
У принципу ту је све јасно. Постоји дискретна наредба косовског руководства да се не допуштају инциденти на међунационалној основи. Јер свету треба показати да су косовски Албанци најмирнији људи на свету. И пошто по том питању не треба рачунати на становништво, полиција мора са се сналази.
Шта све човек неће урадити ради имиџа младе демократски оријентисане државе! Чак и Србина из града може да испрати. Јер тамо му је и место, са њихове тачке гледишта.
Настављамо наше путовање. Следећа тачка за нас је град јада и несреће. Ево зашто.
На једном од српских форума смо нашли очајничку поруку: под насловом "Гњилане и околина" било је написано: Хајде да пробамо да нађемо једни друге.. Понекад се дешава да се случајно са неким сретнем, али контакт се брзо губи. Људи, пишите! Пишите, где сте.. да ли вас уопште има...»
Порука није наишла на одазив и модератор сајта је решио да започне разговор. Питао је: «Ти још живиш у Гњилану?»
«Наравно, док је то могуће, остаћу на својој земљи», уследио је одговор.
«И колико вас је остало у Гњилану?», питао је модератор.
«Нас 65.»
Овај разговор вођен је у мају 2008. године.
А у октобру са једним од тих 65, - мада само Бог зна колико их је отишло за то време, - спојила нас је судбина у дворишту цркве Светог Николе, последњем месту у граду где се Срби још увек међусобно састају. Тачније, са једном од њих, медицинском сестром која се зове Соња Илић и која је само чудом преживела у том страшном граду. Она се сећа догађаја из 2004. године...
"Две куће су већ биле спаљене. Ноћу нас је извела полиција, наредили су да ослободимо кућу. А у нашем дворишту су биле 4 куће - моја, мог девера, свекрвина... Било је то велико двориште. Када су нас извели, све су опљачкали и четврту кућу такође спалили".
Како је сада, четири године касније, питали смо ми. Какви су односи са комшијама Албанцима?
"Разговарамо са њима. Они који су старе комшије иду једни код других на кафу. Нормално смо живели, они и сами кажу да им је раније било боље него сада. Нама недостају Цигани, Срби... Ево комшија поред нас каже - Соња, добро нам је било раније. А ја кажем - сами сте тако хтели".
Госпођа Соња нам је причала и томе да је два пута недељно ту пијачни дан: "Штета што нисте дошли у четвртак, видели би. Људи продају нешто, углавном, наравно, старији. А деце је сасвим мало".
И у школу иду уз стражу у суседна села, додајемо ми.
А она друга, албанска деца некада од досаде провоцирају усамљену Српкињу, која сваког дана иде по 15 минута пешке до куће. Она тако и каже: деца, дешава се, провоцирају.
И ми ту заиста немамо шта да додамо.
Амерички сенатор Џозеф Бајден: "Косово је прва муслиманска демократија".
Узгред, о муслиманској демократији. Заиста, по читавој територији Косова видели смо не само активну изградњу трговачких центара, већ и џамија. У сваком селу стоји по једна, читаво небо је испробадано минаретима. Ипак нисмо видели главно - људе који у њих улазе. Знаке активне џамије - шпалире обуће на улазу, такође нисмо приметили.
Али зато, пролазећи кроз градове Косова насељене Албанцима видели смо омладину како дангуби. То није чудно, јер косовски Албанци су најмлађа нација на свету - људи до 20 година чине половину читавог становништва, а три четвртине становника покрајине млађи су од 35 година. И 75% њих је незапослено.
И највише су нас зачудиле девојке. Пратећи неку своју косовску моду, све оне су биле обучене у тесне маице, кратке сукње и фармерке са спуштеним струком. Отворени девојачки стомаци са пирсингом су просто севали на све стране. Понекад, морамо да кажемо, чак је и лепо, али са ликом муслиманске земље то се никако не може повезати. Код нас на Кавказу тако нешто сигурно не би разумели. Па и у целини, у градовима је много више знакова победе западне демократије, него традиционалног ислама.
Кад већ говоримо о традицији... Зар је раније тако било? Отац који је имао, на пример, три сина, слао их је некуда да зараде новац, а сам је градио кућу. Прво прву, од темеља до крова, онда другу, и на крају трећу - све три потпуно исте, да се нико не наљути. И све три по својој вољи, према својим преставама о лепоти и комфору. Тако, пролазећи поред једног албанског села, били смо изненађени трима идентичним сивим једноспратним кућама на чијој фасади су стајале три потпуно једнаке беле руже величине крошње храста. Ето, таква естетика, али синови тачно неће да се љуте.
Сада је све другачије. Поштовање према старијима у обрнутој је пропорцији према проницању достигнућа западне цивилизације у некада затворено албанско друштво.
Срби сада тако кажу - раније смо знали, ако си непријатељ, значи непријатељ, али ако је дао реч, има да умре али да је испоштује. Традиција је била јака. Ако се договориш са главом клана, сви ће да слушају. А шта од ових нових да очекујеш, не зна се, њима су сада сви ауторитети у Америци.
Јединствени град, где заиста могу да се примете неки знаци исламске културе је Призрен. Џамије тамо нису празне, на улицама се чак могу видети мушкарци са карактеристичним брадама и жене обучене у складу са строгим исламским канонима. Ипак, то није условљено толико вером која је одједном букнула међу Албанцима, колико националним саставом и историјском традицијом овог подручја.
Кратка екскурзија у историју. Крајем 13. века град Призрен је постао духовни и економски центар Србије. У време процвата тамо је подигнут један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе - црква Богородице Љевишке, као и манастирски комплекс Свети Арханђели. У то време град кује сопствену монету. Кажу да је некада у Призрену було 365 цркава.
Узгред, када смо своје утиске делили са нашим добрим познаником у Београду, он нам је испричао занимљиву причу. Једном су га питали познаници Енглези, који су изгледа сматрали да је Косово увек било албанско и само албанско, - "А када су Срби окупирали Призрен?"
"Отприлике у исто време када и Енглези Лондон", одговорио је наш пријатељ.
А касније, негде у 15. веку дошли су Турци и све променили. Црква Богоридице Љевишке била је прерађена у џамију, а од рушевнима Светих арханђела изградили су чувену Синан-Пашину џамију, која и данас краси град. Па и велики хотел у Призрену стоји на рушевинама цркве светог Стефана. Управо овде 1878. била је утврђена чувена Призренска лига, прамајка свих великоалбанских тежњи.
Све то је одредило и актуални етнички састав града - тамо живе не само Албанци, већ и муслимани-бошњаци. Али најутицајнија је, како се говорка, трећа по бројности турска заједница. О Србима не треба ни говорити. Од када је у марту 2004. било спаљено 55 српских кућа, у граду Срба није остало.
Све то није зауставило нашу радозналост и Призрен је био управо онај град у којем смо решили да изађемо из кола и да га видимо изблиза. А где још живот може тако очигледно да се разгледа као на местима најживље трговине? Одлучили смо да свратимо у највећи трговински центар у граду. Оставили смо ауто на паркингу и у гробној тишини - нисмо хтели да привлачимо превелику пажњу српским, или, не дај Боже, руским језиком - упутили се да гледамо достигнућа косовске трговине.
Све као свуда, само што су овде турске традиције најјаче присутне - роба заслепљује сјајем и обиљем. Све најбоље је изложено. Од помисили на новогодишње гирланде одвлачи само октобарско сунце. Овде поред кинеске робе широке потрошње стоји италијански намештај, а поред копије "Тајне вечере" у тешком позлаћеном раму стоје симболи независног Косова, као што су заставице и пепељаре са одговарајућом симболиком.
Очигледно сва ова раскош није најбоље утицала на расположење нашег српског сапутника, и он је узео једну од заставица и почео нервозно њоме да маше. Сећајући се његовог интересантног разговора са Албанцима у општини Ново Брдо, постали смо опрезнији. И не узалуд: када смо сели у кола и питали га да нам објасни чудан поступак, он је одговорио: "Стајао сам и мислио -да је можда бацим на под?".
То није био једини случај када смо испољили виши степен неопрезности. Вративши се у кола маскирана „дипломатским" црним таблицама, нашли смо испод задњег стакла читав низ материјала који разобличава ту маску. Тамо је поред лифлета са историјом српског манастира Високи Дечани стајао свежи број листа српске војске под називом Одбрана. Локални житељи су већ почели са интересовањем да нас загледају. Али, отпутовали смо из града без инцидената.
Бивши председник Југославије Слобдан Милошевић о нетачностима у изјавама помоћника Карле дел Понте: "Ето, стално говоре: на граници Косова и Србије. Али Косово се не граничи са Србијом, то је део Србије. Како да вам објасним? То је исто као када бисте рекли да се Хаг граничи са Холандијом!".
Наши доживљаји су започели на граници. И како то бива у недовршеним државама, не приликом уласка, већ приликом изласка.
Погранични прелаз Кончуљ. Сасвим безопасан Албанац затражио нам је документа. Видевши српске личне карте наших сапутника, никакав интерес за њих није испољио. А наши руски пасоши изазвали су нескривено незадовољство.
Његове мисли су јасне - не само да се сами шетају по теротирији независне државе, него су још и некакве Русе повукли са собом. Отуда и питање - "Где сте ушли?" Наш возач, човек искусан у тим стварима, назвао је некакав прелаз за који смо тог дана први пут чули. Зашто нема печата у пасошима? - пита граничар. А шта, јел треба? - невино се чуди Панта. "Наравно, то је државна граница", гордо изјављује Албанац и одлази некуд са нашим документима.
Ту смо се ми заиста уплашили - а шта ако нам стави у пасош печате непостојеће државе? Не бисмо хтели да их мењамо, много јурњаве то захтева. Али не, није ставио. То се они за сада само играју државе, плаше се да се много иживљавају над страницима. А шта ће бити за пар година?
Не знамо, и посета Косову није нам помогла да схватимо његову будућност. Ипак знамо да ће и за сто, и за 1000 година ова покрајина бити српска. Само Србе тамо треба сачувати.
Уместо поговора: Велики Николо Макијавели сматрао је да „се држава стиче или својим, или туђим оружјем". Али како је истакао наш савременик, афористичар Константин Кушнер, - „Држави која је сама себи довољна НАТО не треба".
И коначно, на крају нашег путовања дубоки поклон нашим пријатељима, ако дозволе да их тако назовемо - храбрим, помало суманутим, који знају и воле Косово и Метохију. Наша бескрајна захвалност сараднику Министарства за Косово и Метохију Ненаду Стојановићу и најбољем возачу на свету Небојши Пантићу - Панти.
Материали су добиени од Тимура Блохина и Ксеније Тошић
ruvr.ru
