Косово: Држава које нема. Шести део

Epigraf: „Priznanjem nezavisnosti Kosova ništa se neće oduzeti Srbiji." Bivši premijer Italije Romano Prodi. Prema propisima, naziv svakog naselja na Kosmetu piše na 2 jezika - srpskom i albanskom. Tamo gde Srba nema, Albanci marljivo premazuju srpsko ime belom bojom ili ga pišu namerno nepravilno. Medjutim, na ulazu u opštinu Štrpce premazana su albanska slova. Sve to je odraz realnog stanja stvari. U opštini Štrpce Srbi čine više od 70 odsto stanovnika. Evo još jednog detalja: u sedištu administracije na vratima kancelarija ima tablica sa srpskim i albanskim prezimenima poslenika, dok se iznad zgrade vijori srpska zastava. 

Sve to se može nekome učiniti politički nekorektnim, niti demokratičnim. Hajde da razmislimo: mnogi zapadni političari su se izjašnjavali u smislu da će nezavisnost Kosova doprineti povećanju stabilnosti na Balkanu; da, navodno, ukoliko 2 naroda ne mogu da koegzistiraju, treba da se razdvoje. Ali realni život nije uslovnost, niti kompjuterska igra „Civilizacija". U njemu se ne može, shodno programu Bulgakovljevog junaka Šarikova, „sve uzeti i podeliti": postoji pojava koja se ne može upisati u deklaracije i rezolucije - nacionalni ponos koji je u pogledu Srba godinama kaljan. Sada su za kosovske Srbe stvoreni takvi uslovi da su, faktički, postali separatisti u svojoj zemlji. 
Sigurno se sećate kako su u Orahovcu i Srbin, i Albanac govorili da je koegzistencija moguća i neophodna jer, kao što je tačno rekao naš pratilac iz Ministarstva za Kosovo i Metohiju Nenad Stojanović, „nezavisnost ne može da se jede", a pojam kao što je kosovska ekonomija ne postoji jer se ne može izgraditi prodajom zastavica Kosova koje smo videli u Prizrenu po ceni od po jedan evro. Veštački stvorena nezavisnost čini od Albanaca „gradjane prve sorte", dok se nacionalnoj samosvesti ne-Albanaca, pre svega, Srba kojima je nobelovac Ahtisari nekada objasnio da su krivi kao narod, ponovo zadaje udar. Zar je to put ka stabilizaciji? 
Dakle, pred nama je „država Štrpce". I ovaj status nije plod novinarske fantazije izveštača Glasa Rusije, već naših albanskih kolega iz kosovskih medija. Iz kog razloga saznaćete nešto kasnije. 
A u medjuvremenu, zaustavljamo se u mestašcu Brezovica informaciju o kojem je na Internetu, što raduje, jednostavnije naći na turističkim sajtovima, nego u izveštajima o nemilim dogadjajima na nemirnom Kosmetu. Ovde se nalazi luksuzni centar za alpsko skijanje u koji, uzgred rečeno, dolaze i Srbi, i Albanci. Uz to, na teritoriji opštine Štrpce nalazi se veći deo čuvenog nacionalnog parka „Šar-planina". Redovi Vladimira Visockog da „bolje od planina mogu biti samo planine u kojima još nisi bio" ovde najčešće padaju na pamet.

U lokalnoj piceriji gosti čekaju na početak kvalifikacione utakmice svetskog prvenstva 2010. godine izmedju Srbije i Litvanije. Uz prve taktove srpske himne, markantni vlasnik lokala uključuje zvuk televizora „do daske" i, stojeći ispred ekrana, tiho peva. Kao što je poznato, pred fudbalsku utakmicu zvuči skraćena verzija himne, što izaziva buru, uostalom, šaljivog nezadovoljstva fudbalskih navijača koji ulaze u piceriju i koji se, ugledavši predsednika opštine Zvonka Mihajlovića, isto tako u šali izvinjavaju. 
„Srbija se kroz 9,5 godina vraća na Kosovo, institucionalna veza lokalnih samoupravnih organa sa beogradskim vlastima je ključni uslov da Srbi ostanu u pokrajini" - kaže Zvonko Mihajlović. Pa ipak, Srbija, po njegovom mišljenju, nema jasne strategije za rešenje kosovskog pitanja. „Žarko bih želeo, verujte mi, da mi država svakodnevno daje uputstva šta da radim, i to ne zato što nisam kreativan, niti znam da mislim svojom glavom" - priznaje harizmatični lider opštine.

A Mihajlović mora da se bavi kreativnom delatnošću. Pokazuje nam albanske novine sa člancima posvećenim opštini kojom rukovodi. „Država Štrpce" - glasi jedan od njih sa slikom našeg sagovornika. Kao da je, tako reći, predsednik ove države. - Vi ste zvezda albanske štampe - kažemo mu. 
Šale su šale, ali stvar je u tome što kosovski mediji i vlasti pažljivo prate delatnost opštine Štrpce. Dugoročni cilj vlade Kosova je da promeni etnički sastav opštine - smatra gn Mihajlović i, kao primer, navodi sledeću činjenicu: Albanci ilegalno grade kuće na teritoriji nacionalnog parka. 

Oni žele da izgrade na teritoriji parka veći broj vikendica uz kršenje svih zakona i normi. Ništa ih ne zaustavlja. To što je ovo teritorija nacionalnog parka za njih nije bitno. Albanci žele da izgrade što više kuća kako bi stanovnici ove zone stekli pravo glasa. Radimo na tome da ih sprečimo. Nova vlast opštine donela je odluku da stvori kancelariju za urbanizam i imovinsko-pravne poslove. Njen cilj je da spreči prodaju zemljišta jer su u poslednje vreme Srbi počeli brzo prodavati Albancima svoje parcele. I moram reći da smo postigli izvestan uspeh - u poslednje vreme nije bilo slučajeva takvih prodaja, niti se grade novi temelji za vikendice, iako to nisu vikendice, već vile koje koštaju po pola miliona evra, a njihovi vlasnici su albanski vrhovi, politički lideri. To su teroristi koji su sada listom postali političari. 
Naravno da je pretežna većina ne-Albanaca protiv onog što se dogadja u pokrajini, ali otvoreno rečeno, rukovodilac opštine Štrpce ima dokaze da su neki Srbi spremni da rade za kosovske državne organe. Nije na nama da sudimo čime se pri tome rukovode - ličnom koristi ili, kao najbliži susedi Srbije, koji su nedavno priznali Kosova, „političkim realijama". Glavno je što se, po mišljenju gna Mihajlovića, upravo u tome krije najveća opasnost. Kosovske vlasti pokušavaju da albanizuju opštinu, i to ponekad uz pomoć samih Srba - znaju da samostalno Albanci ne mogu potčiniti sebi ovaj rejon. Jer, kada u pokrajini norme medjunarodnog prava više nisu na snazi, treba polaziti od kvantitativnog faktora - 70 odsto je više od 30. 
U jednom kosovskom listu piše da je „Mihajlović dao pouku albanskim vlastima kako treba braniti nacionalne interese". Pružila nam se prilika da se uverimo u aktivnost predsednika „države Štrpce". 
Zaista, život gna Mihajlovića u nečem podseća na klasični vestern u kojem glavni junak pokušava da pruži otpor brojnim zlotvorima. Svako veče rukovodilac opštine seda u kola i kreće u obilazak kako bi lično proverio da li su u redu rampe koje je postavio na planinskim putevima. Razume se nismo mogli da ne uzmemo učešća u takvoj pustolovini i jedne večeri nametnuli smo se u njegove pratioce. Evo kako to izgleda. 
Mihajlović i njegovi verni saborci blokirali su sve prilazi nacionalnom parku. Tamo gde nisu stigli da postave rampu, uzani prolaz preprečuje stari, zardjali buldožer. To garantuje da kamion sa cementom neće proći. Ali ne možemo da se otmemo osećaju da se ovde u noćno doba nešto dešava. Proveravajući katanac na rampi, Mihajlović objašnjava: „Sam sam ga okačio. Ali oni su lukavi - dodješ, vidiš -katanac je na mestu, ali kada pažljivije pogledaš, ispostavlja se da je to sasvim drugi katanac. Dodju, obiju, a kada odlaze, okače svoj, novi." Srećom, uveravamo se da ovog puta noćnih gostiju nije bilo - na katancu se vide samo tragovi rdje - siguran znak da ga niko nije dirao. 
Mihajlović proverava i tragove na tlu. Teška gradjevinska tehnika ostavlja specifičnu kolotečinu. Predsednik opštine se žali da davno nije bilo kiše. Osluškujemo. U tišini se svaki zvuk dobro čuje Čini se da je sve mirno. Ali ne, negde se u daljini čuju glasovi. Vozimo se u tom pravcu vijugavim planinskim putem. U susret se kreću vozila sa albanskim registarskim tablicama. „To su naši - kaže gn Mihajlović. - A ove ne znam. Moram da ih proverim." To je još jedna karakteristika ovih predela - rukovodilac opštine lično poznaje sve. Neznanci neće proći. 
Tamo gde je kao prepreka postavqen buldožer ugledali smo u svetlosti farova neobičan prizor: na razgranatom drvetu vise brojne ceduljice, brojanice i fotografije, a na zemlji su ostaci nedogorelih sveća i naslonjene na stablo ikone. Ceduljice su na srpskom, ruskom, ukrajinskom jeziku... „Živeo je u ovom kraju jedan Albanac oženjen Srpkinjom - priča Mihajlović. - Voleo je ženu i poštovao Srbe. A pred smrt prešao je u pravoslavlje i poručio da se ovde podigne crkva". Naravno, crkva na planinskoj stazi nije podignuta, ali ljudi dolaze ovamo, veruju da će molitva na ovom neobičnom mestu pomoći da se ispune njihove želje. Može biti jer je čitavo Kosovo sveta zemlja. 
Iako se te noći ništa nije desilo,obuzeo nas je neki nemir, briga za čoveka koji u noćno doba usamljeno obilazi teritoriju poverene mu opštine. Ne, ne mislimo da će se Albanci usuditi da ubiju tako poznatu ličnost. Mihajlovićev neprijatelj jeneko drugi, kudikamo podmukliji - internacionalna mafija koja nastoji da se utemelji u ovom čarobnom kraju. Ljudi ne kažu tek onako da je ovde vikendicu podigao ne samo Hašim Tači, već i jedan poznati srpski tajkun. 
Bezbednost je ključno pitanje za sve srpske opštine, bez obzira na činjenicu da se poslednjih godina broj incidenata smanjio. 
Život se od 1999. godine malo promenio - smatra gn Mihajlović. - Ima izvesnog napretka, u tom smislu da Srbe ne ubijaju na svakom koraku, kao što je to bilo 2000. - 2001. godine. Sada Kfor smatra da su stvoreni uslovi za slobodu kretanja. Medjutim, čim izadju iz enklave, Srbi postaju legitimna meta i niko ne zna ko će i kada pucati u njih. 
Zaista, rat sa oružjem u rukama se ne vodi, ali zato se ne prekida psihološki rat. U Brezovicu, u gore pomenuti slikoviti centar za alpsko skijanje, stiže iz Prištine 10 do 15 autobusa krcatih omladine koja provodi ovde ceo bogovetni dan i ostavlja brda smeća. Momci i devojke ne umeju da se skijaju,ali nisu u te svrhe ni došli. „To je - objašnjava Mihajlović - svojevrsni psihološki atak sa zadatkom da se Srbi zastraše ovim karavanom autobusa". 
Postoji još jedna, sasvim „mirna", metoda vodjenja rata - u sferi obrazovanja. 
„Očekujemo da će kroz nekoliko godina biti učinjen pokušaj da nam se nametne nastavni plan koji je razradilo Ministarstvo obrazovanja Kosova. Ukoliko se to desi, naša deca će učiti da Hašim Tači i Agim Čeku nisu teroristi i ubice,već oslobodioci. To će biti početak našeg kraja" - siguran je gn Mihajlović. 
U svim srpskim opštinama postavljali smo tradicionalno pitanje: kako stoje stvari sa natalitetom? Po pravilu, dobijali smo optimistične odgovore. Na žalost, u Štrpcu na ovom planu nije baš sve u redu zbog, izmedju ostalog, visokog nivoa mortaliteta medju omladinom. 
„Da li je stvar u tome što je 1999. godine medjunarodna zajednica bacala na nas bombe sa osiromašenim uranijumom ili je razlog u redovnim problemima i nervoznoj atmosferi, ali nešto je izazvalo veliki mortalitet - priča Zvonko Mihajlović. - Ranije kod nas niko nije znao šta je to droga, možda je samo neko čuo o njoj u medijima. Medjutim, sada kod nas ima slučajeva upotrebe narkotika koji su se pojavili u opštini, na žalost, zajedno sa vojnicima Kfora..."

Inače, pitanjijma bezbednosti na Kosmetu moraju da se bave i medjunarodne organizacije - Kfor o kojem je već rečeno, UNMIK koji odbija saradnju sa legitimno izabranim srpskim organima vlasti u pokrajini i EULEKS, misija koja, i pored protesta Beogada, treba da zameni UNMIK i čija se vozila mogu sve češće videti na Kosmetu. 
Moja koleginica Ksenija Tošić imala je interesantan susret sa saradnikom ove misije. 
„Treba reći da su saradnici EULEKS-a primorani da traže netradicionalne načine uvlačenja u srpsku sredinu. Jer, Srbi se sa nepoverenjem odnose prema svojim sunarodnicima koji stupaju u kontakt sa poslenicima evropske misije. Ali u Brezovici postoji jedinstveno mesto, motel Ljuboten, u koji svraćaju svi - i lokalni žitelji, i policajci UN, i vojnici Kfora, i stranci svih boja, i gosti iz Srbije. I jednog dana na terasi motela pridje mi visoki stranac od 60-tak godina i na lošem srpskom jeziku pokuša da se predstavi. -Ja sam taj i taj, radim ovde, u administraciji EULEKS-a. - Odakle ste - upitah ga, prepoznajući slovenski akcenat. - Iz Južnoafričke Republike, ali sam Poljak - reče moj sagovornik. A zatim je, pošto je shvatio da mu za dalji razgovor nedostaju reči iz malo poznatog jezika, pitao mene može li preći sa srpskog na neki drugi. - Možete, na ruski - rekoh i uručih mu vizitkartu. 
Treba reći da mu se na licu odrazila neopisiva gama osećanja. Najmanje je on, koji je nekada pobegao od sovjetske vlasti čak u Afriku i koji je došao na Kosovo i Metohiju da objasni Srbima sve prednosti Ahtisarijevog plana kontrolisane nezavisnosti očekivao susret sa ruskom novinarkom srpskog porekla. Nedokučiva je promisao Božja. Uostalom, oporavivši se od prvog šoka, pokušao je da se priseti ruskih reči. I u tome je uspeo. Ne kaže se tek onako da su uspomene iz detinjstva najjače. 
Ali od našeg poznanstva ništa nije ispalo. Jer, naši pogledi, kao i ciljevi boravka na Kosmetu su dijametralno suprotni.

Pa ipak, i pored svih problema, Štrpce je jaka opština koja uliva nadu i izaziva mnoštvo pozitivnih emocija. Zato redovni prilog iz ciklusa završavamo u optimističkim duhu. A epizodi dajemo naslov „Svuda naši". 
Već smo rekli da je motel u kojem smo odseli jedinstveno mesto. Sreli smo tamo i našeg sunarodnika iz Astrahana, službenika policije UN. Zapravo, on živi u ovom motelu, zajedno sa kolegama iz Pakistana, Ukrajine i niza drugih zemalja. Čovek je odmah shvatio da smo Rusi, predstavio se, ali se držao krajnje rezervisano. To je, uzgred rečeno, karakteristično za sve Ruse koji služe u pokrajini. Reagovali smo na njegov stav sa razumevanjem i suvišna pitanja mu nismo postavljali, iako je to za novinare veoma teško. Nismo mu se nametali ni u prijatelje. Dobar dan, do vidjenja - to je sav našrazgovor. Na to bi sve i ograničilo da nije apsurdne situacije u kojoj sam se zatekla. Zamislite sledeću sliku - u nedelju ujutro, oko 7 sati, odjednom otkrivam da bojler u mojoj sobi curi i, i to svake sekunde sve intenzivnije. Uporedo sa tim raste i moja panika jer su se svi hotelski službenici razišli po kućama, i neće se pojaviti pre 10. Uz to, nisam stigla da saznam gde su dan ranije bili smešteni moji saputnici, avoda nadolazi. Istrčah na terasu i, na svoju sreću, vidim našeg sunarodnika u punoj spremi koji čeka „koka-kolu", kako ovde zovu policijsko vozilo u bojama čuvenog brenda. „Zdravo - kažem mu. Treba mi pomoć. Hitno." Dok se penjemo na 2. sprat objašnjavam mu situaciju. „Imaš li nož?" - pita me moj saputnik. - „Nemam" - odgovaram slabo shvatajući šta će mi hladno oružje. - „Dobro, pričekaj" - i ulazi u susednu sobu, gde uzima ovaj predmet koji malo liči na bravarski alat, nešto brzo privrne i time zaustavi poplavu. „Do uveče će izdržati" - dobaci mi i otrča pošto su ga napolju već čekala kola. A ja ostajem nasamo sa neočekivanom mišlju - nikud bez Rusa. Ko bi još, recite mi, bio u stanju pomoću noža da otkloni svaki tehnički kvar? 
Pogovor: „NATO je zadovoljan situacijom na Kosovu" - zvanični predstavnik Severnoatlantske alijanse Džems Apaturaj. 
Možda zato što NATO ne živi u ovoj pokrajini?

Nastavak sledi!

Materiali su dobieni od Ksenije Tošić i Timura Blohina