Косово, држава, коjе нема. Трећи део.

Трећи део нашег путописа, названог „Држава које нема“ има смисла почети цитатом из јануарског броја београдске „Политике“: На Косову живе бели медведи, електричне рибе, харинге и јапански црвендаћи, у шумама расту амерички јасен и канадска топола, а туриста коме ове чари „Албанских Алпа” нису довољне може да ужива у „византијско-косоварским” грађевинама или „еклектичким црквама римско-византијско-готско-албанског стила” које доказују да „ови утицаји нису ослабили карактер и одлике материјалне и духовне културе аутохтоног илиро-албанског становништва”. 

Ове надасве занимљиве податке наше београдске колеге откриле су на сајту www.visitkosovo.org који припада Департману за туризам Министарства трговине и индустрије непризнате државе Косово. А ми смо обратили на њега пажњу пошто се на почетној страни, директно у центру налази фотографија следеће тачке нашег путовања – српског манастира Високи Дечани. 

Отресајући са своје свести сву ову историјско-културолошку мутљавину, коју је, узгред, 2005. тадашње косовско Министарство културе покушало да пласира чак и у седишту УНЕСКА у Паризу, испричаћемо укратко историју настанка овог, једног од највачих споменика српске духовности и културе. Дакле, манастир Високи Дечани налази се у западном делу јужне српске покрајине познате под именом Метохија. Што се са грчког преводи као „манастирска земља“. Саградио га је Свети краљ Стефан Дечански између 1327 и 1335 године и посветио Вазнесењу Господа Исуса Христа. Познат је као највећи и најбоље очувани средњовековни српски манастир. Без обзира на турску, албанску, италијанску — у разно време – окупацију, успео је да сачува своје фреске од непроцењиве вредности, датиране 14 веком. Заиста, Божијом вољом! 

Уосталом, ни данас се без Божије помоћи не може, — сам манастир налази се под стражом италијанског контингента КФОР-а, окружен са свих страна непријатељски настројеним Албанцима, сав обмотан бодљикавом жицом. О овим и другим проблемима овог упоришта српског православља разговарали у Високим Дечанима смо са јеромонахом Иларионом. И за почетак, наравно, о свим тим историјским инсинуацијама, према којима су српске цркве подигнуте на темељу ранијих илирских светилишта и „палеохришћанских објеката”. 

Званично институције и европске и светске наравно су свесне какво место има српска култура у општеевропској и светској култури и то место нико не оспорава. За озбиљне људе, посебно стручњаке такве приче мало значе. То је једна врста пропаганде која пре свега има ефекта код локалног албанског становништва, која треба да побуди неку врсту гнева, јер онда испада да су Срби неки узурпатори који су ту дошли у једном историјском тренутку, а Албанци су ту били одвајкада. Наравно ту има доста политизације, доста дилетантизма у интерпретацији историје. То је наравно ипод сваког људског достојанства и достојанства научника који то говоре. А нажалост и многи људи из цркве албанске говоре да су Дечани заправо илирски манастир, који су зидали њихови преци и који су преузели Срби. Они говоре наводно о неким документима, која наводно имају, а не могу да покажу. То су недоречене и неозбиљне приче од којих можемо Србија и ми да имамо штете ако се не супротставимо на адекватан начин. С друге стане постоји једна врста прећутног одобравања, можда и од стране међународне заједнице да се толерише тенденциозно избегавање имена „српско“ у тим проспектима туристичким. Једноставно, не постоји неко јасно реаговање.

Уосталом, без обзира на веома сумљиву улогу такозване међународне заједнице у новијој историји Космета, на сајту манастира Високи Дечани можете поред осталог прочитати и следећу реченицу: „Манастир успева да се одржи нарочито захваљујући војној заштити италијанских снага које су блокирале сваки неовлашћен приступ манастиру“.

Заиста, на улазу су нас дочекали насмејани, препалнули и пуни живота италијански војници, а унутар саме цркве затекли смо једног од официра како са истинским задовољством познаваоца препричава историју манастира неким гостима у цивилу на свом мелодичном језику.

За разлику од манастира Свети Арханђели, који наводно чувају Немци, — детаљније о томе причаћемо у једном од следећих делова овог путописа, — у Високим Дечанима нема осећаја присутства окупационих снага. И не ради се само о томе да Италијани, потекли из центра римске и касније ренесансне културе умеју да поштују и српске споменике. Доалзе они у манастир и да се помоле. Да, верни католици у православни манастир. Таква је његова чудесна снага.

Некадашњи командант КФОР-а, генерал Скиакер, који је обишао манастир 2001. Године, дао је поред осталог следећу изјаву: „Високи Дечани су један од наистакнутијих културних споменика на Косову. То је важно духовно средиште за Србе, али исто тако и део наслеђа Косова које сви треба да поштују. У току борби 1999. Године монаси Високих Дечана спасавали су косовске Албанце од прогона српских снага. Манастир видим као симбол хуманости и отпора против насиља“.

Дакле, спасавали су све. А шта је са захвалношћу косовских Албанаца. О безбедносној ситуацији, поготово када је у питању православно свештенство, такође смо разговарали са оцем Иларионом.

Безбедносни проблеми су различити у односу на област у којој се налази. Наиме има области где постоји мало већа слобода кретања, а има области Косова и Метохије где је та слобода много мања. Овај крај где се сада налазимо није препоручљив за слободно кретање, посебно за православно свештенство које се лако препознаје. Тако да ми још увек избегавамо да идемо без пратње или КФОР-а или полиције. Наравно постоје случајеви када се изузетно због неких послова манастирских са мањим мерама предосторожности путује, али углавном се путује са оружаном пратњом. Исто је тако и у Дреници, да кажем специфична ситуација, где је манастир Девич, али постоје области где братија већ путује без оружане пратње, где постоје мешовите српско-албанске енклаве и где никоме није у интересу да се ситуација затеже.

И ту се појавила нада, — можда још није све изгубљено, можда има још места где Срби и Албанци налазе заједнички језик? Кратко је трајала, — тек толико, колико је оцу Илариону било потребно да појасни своју мисао:

Јер сутрадан и Албанци треба да прођу територијом где је већинско српско становништво. Углавном у таквим областима нема толико инцидената, колико има у овим крајевима које сам навео.

Да, заиста, и ми смо видели такво место, недалеко од Приштине. У питању је манастир Грачаница. Тамо се срапко становништво доста срећно распоредило дуж веома значајног за Албанце пута. Кажу да га грачанички Срби прекрију чим негеде на Космету искрсну нереди. На енклаву Грачаница још ћемо се вратити, али треба истаћи да смо у њој приметили далеко више оптимизма него у неким другим мање успешно размешетеним српким местима.

А шта је са мултинационалном, демократском државом, како Косово представљају на Западу? И на ту тему разговарали смо са јеромонахом Иларионом.

Чак се желело да се створи једна врста новог идентитета, идеја да се базирамо на неком косовском идентитету. Па сад постоје Косовари-Срби, Косовари-Албанци који треба да забораве на своју историју пређашњу, и зарад неке опште боље будућности да забораве сукобе. Што је и погрешно, и наивно, и немогуће да се човек одроди од своје традиције. А показатељ тога је што сви носе албанске, односно српске заставе. Заставу Косова чак ни Албанци не поштују колико поштују ону своју чувену црвену заставу.

А пар дана након наше посете, јеромонах Иларион упутио се, — вероватно у пратњи до зуба наоружаних војника КФОР-а, — у Београд, где је у Министарству за дијаспору Републике Србије разматрао заједнички пројекат шпод називом „Метар зида за Високе Дечане“. Циљ ове акције је прикупљање средстава за изградњу или оправку, тамо где може, зида око манастира. До 17. октобра било је прикупљено 240 670 евра, што је довољно за изградњу 660 метара, од планираних 2400.

Занимљиво, а да ли је Министарство трговине и индустрије Косова, тако забринуто за очување "илирских светилишта и палеохришћанских објеката" већ дало свој допринос?

Као најбољи постскриптум могла би послужити карта свих оних средњевековних манастира, културних и верских објеката које су уништили албански екстремисти. Нажалост, на сајту www.visitkosovo.org тако нешто нисмо пронашли.

Наставак следи!

Материали су добиени од Тимура блохина и Ксеније Тошић