Михајло Жилин: Пар речи о два слова
Усамљен сам. Осећам се јако лоше. Кад би вам неко бар наговестио шта ми се дешава у глави, не бисте читали ову причу, него бисте дошли у кафић где радим и поручили кафу и кифлу, али кафа свакако да буде са шлагом. Тако бисте имали више мира. Трчао бих тамо-амо са брисачем за под у рукама, а ви бисте мислили: „Јадан ружан дечко, свакако ћу му оставити бакшиш“.
Али, ствар је у томе што сада не знате шта се у мени дешава, зато немојте доћи у наш кафић: тамо никада нема свежих кифли, а и кафа се прави тако да кад је скувана, личи на чај. И кад гости пробају то пиће, изгледам им још ружније. То јест, криво ми је због нашег локала. Молим вас, немојте тамо ићи.
Боље да вам испричам да понекад немам ноћне море, па сањам како ћу купити двоглед да видим колико времена треба мом комшији да одкопча женин грудњак. Морам да вам кажем да нисам неки перверзњак. Неколико пута сам комшију отворено питао о томе. А тај је рекао да нисам нормалан. Али ја јесам нормалан, само су ми у главу дубоко запала два слова и понекад пожелим да узмем пиштољ и да пуцам у њих, али не верујем да ће нестати због неких тамо метака, толико ми стежу главу. Онда, када ми се сасвим смучи, сви се људи око мене претварају у та слова, сви предмети мењају свој изглед и само огледала пиље у мене као да настоје да ми запамте лице.
Али, морам да вам кажем, то стање не траје веома дуго. За неко време осећам се боље и онда на путу видим фењере који једва сијају, јер идем замишљен кроз вечерњи град и знам да је около тама и да скоро нико неће моћи да ме у њој види. И онда могу кришом да напишем на зиду потонулом у мрак два слова која ме муче, као да се свима жалим на судбину која ме је снашла. Могу да кажем две речи љупкој девојци којој се негде жури, а онда да је гледам како одлази, тако дуго да се људима око мене може учинити да ћу сада потрчати и стићи је да бих, затворених очију, љубио њене меке и слатке усне.
А следећег дана поново ћу видети цело особље нашег кафића, међу којим нема ниједног мушкарца. Исто тако, прилазићу некој љупкој келнерици тупаво гледајући у страну. Исто тако, молићу је да ми помогне да савладам та два слова у мојој глави или бар мало да поприча са мном о томе.
И она ће, као и толико других људи, опет рећи да је заузета, да и иначе има пуно проблема, још само сам јој ја фалио. И иначе, мој посао је да перем под. А ја ћу помислити да ће се вечерас у мојој соби опет чути музика из оближњег дансинга. И још ћу помислити да више ни од кога нећу тражити помоћ јер сам обичан чистач, јер нико неће наслутити колико то боли да носим та два слова у својој глави, јер се највише на свету плашим да ће ме још једном одбити.
А сада, ићи ћу да разбијем у парампарчад кафић где радим сваког дана!
Разбићу столиц.! .амештај! Сломићу свој брисач! Ј.р су ми та два слова дошла пр.ко глав.! Ј.р мрзим тај кафић! Мрзим д.војк. кој. долаз. да м. гл.дају! Молим вас, ..мојт. доћи у .аш кафић. Пр.клињ.м вас, ..мојт. причати својим .ајближим... .икада.
Превела Ана Ростокина
Комментарии